Religija u Sandžaku

Sandžak, regija između balkanskih država Crne Gore i Srbije, poznat je kao međureligijska i multinacionalna sredina. Za  istraživanja na temu  politike i religije  bilo je interesantno pitanje o međuljudskim odnosima između stanovnika sela koja smo posetili  tokom ekskurzije. Kakvi su komšijski odnosi? Da li između ljudi različitih vera ima kontakta? Da li se način života u komšiluku promenio u odnosu na prošla vremena? Je li danas bolje ili su promene negativno uticale na život? S ovim pitanjima započeli smo naš terenski rad.

Manjinska politika u Crnoj Gori i Srbiji

Već od prvih dana ekskurzije u Podgorici smo se bavili političko-religijskim problemama i konfliktima u regiji Sandžak. Na osnovu izloženih  tekstova i referata, da se zaključiti da države Crna Gora i Srbija imaju različite pristupe manjinskim politikama. Dakle, postoje različiti društveni problemi na obe strane granice.

U Crnoj Gori sva četiri jezika izdvojena nakon raspada  nekadašnjeg srpskohrvatskog  jezika (srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski) imaju zvaničan status kao državni jezik.

U Srbiji je srpski jedini zvanični jezik. Bosanski, drugi naslednik bivšeg srpskohrvatskog jezika, sreće se kao jezik nacionalih manjina. Dakle, borba za prepoznavanje bosanskog identiteta  radikalnija je nego u Crnoj Gori. Glavni politički predstavnici bosanske/muslimanske manjine u Srbiji su Bošnjačko nacionalno  vijeće, Islamska Zajednica u Srbiji i Islamska Zajednica Srbije.

Opšti zaključak sa terena nakon razgovora sa stanovnicima je da religija nije ona koja razdvaja, već spaja.

Na primer, kada se gradila džamija u selu Gubavač, meštani srpskog sela Njegnjevo došli su da pomognu u izgradnji. Ovo nije usamljen primer, često smo čuli kako su meštani jednog sela, jedne veroispovesti, išli u drugo susedno selo da pomažu u izgradnji bogomolje svojih suseda.

Jedna baka u selu Gubavač iskazala je to rečima: Lepo je imati bogomolju u selo, bilo crkvu, bilo džamiju.

Ovo nije Sandžak, ali se bojimo da to ne postane, izjavila je žena u većinski srpskom selu Njegnjevu, smatrajući da problem religije nije glavna tema.

Ovo je oduvek bila Raška zemlja, čuli smo između ostalog u Prijepolju, u gradu gde dvorište pravoslavne crkve stoji širom otvoreno, kao i crkva koja se nalazi u dvorištu, iz čega se može zaključiti koliko skladno ti ljudi žive.

U selu Sutivan, svi ispitanici koje smo intervjuisali na terenu posvedočili su nam da je odnos hrišćanskog i muslimanskog stanovništva podjednak, te nema izražene većine. Stoga i ne čudi postojanje crkve i džamije na veoma  maloj udaljenosti. Sutivan je selo otvorenih kapija i dobrih komšijskih odnosa. Utisak koji smo stekli govori nam da meštani neguju uzajamno poštovanje i versku toleranciju.

Uprkos brojnim različitostima, između hrišćana i muslimana ne dolazi do sukoba uzrokovanih verskim opredeljenjem. Naprotiv, uopšteno je mišljenje da onaj koji ne poštuje svoju veru,  ne može poštovati ni tuđu. Svi smo mi ljudi rečenica je koju smo čuli gotovo u svakom domu. To su nam potvrdili i meštani sela Gubavač, u kojem je stanovništvo islamske veroispovesti, kao i ljudi u Njegnjevu, koji se izjašnjavaju kao Srbi pravoslavci u CrnojGori. Nije stanovništvo jedino koje daje pozitivan primer. Iguman pravoslavnog manastira Sopoćani nam je ispričao kako često ima kontakta sa muslimanskim susedima. Iako to i nije običaj manastirskog života, susedi dođu na kafu i pričaju sa monasima o svakodnevnim problemima, ponekad i o onima u kojima monasi nisu kompetentni da pomognu. Naveo nam je primer kada mu je došao jedan muslimanski mladić, kojeg je žena prevarila i koji nije mogao  da se pomiri sa tim, a koji se prema pravilima vere nije mogao razvesti.

Na pitanje koliko je religija važna u svakodnevom životu, najviše informanata nam je reklo da ona ima veću važnost nego ranje. U selima u kojima je većina vernika muslimanske veroispovesti najviše informanata je reklo da ide u džamiju petkom, da ne pije alkohol i da ne jede svinjetinu. U pravoslavnim  sredinama većina ispitanika nam je rekla  da je vera relativno važna za njih i da idu u  crkvu za praznike i onda kada sami osete potrebu za tim. Interesantno nam je bilo to što su mlađi ljudi češće izražavali da im je religija bitna od starijih.

Stekli smo utisak da se na teritoriji koju smo obišli gaje dobri međuljudski odnosi, a da je politika ta koja šalje pogrešnu sliku u javnost.


Tim: Željka Poloni (Sarajevo), Sandra Solujić (Kragujevac), Milojka Ribać (Kragujevac), Vincent Brendan Lehmann (Berlin), Megan Nagel (Berlin), Christoph Giesel (Jena).